Insan ne treba sam sebi da čini hizmet, niti samo svom džematu.
Jedina adresa na koju treba da se obratimo, ako želimo činiti hizmet, jeste islam. Nije važno kojem džematu pripadamo, već to da je taj džemat na pravom putu.
Kada pronađemo mjesto i džemat koji nam odgovara, tada se trebamo zapitati kome taj džemat čini hizmet. Ako čini hizmet islamu onda je to uredu, a ako čini hizmet samome sebi u tom slučaju treba tražiti neki drugi džemat.
Postoje samo dva puta, ili ćeš činiti hizmet islamu i Allahu dž.š., ili samom sebi i svom nefsu. Onaj koji čini hizmet samo sebi i svom nefsu, na kraju će završiti u propasti, a onaj koji čini hizmet islamu i Allahu dž.š. njega će prigrliti svi muslimani svijeta.
Bez obzira kojem džematu pripadali, svaki musliman treba da nam bude kao brat.
Naše srce treba da bude dovoljno široko za sve muslimane. To je ono što je osnovni cilj Nakšibendijskog tarikata, to je put našeg pira Ebu Bekra r.a., koji je u svojoj dovi molio Allaha dž.š. da njegovo tijelo učini toliko velikim, kako bi prekrilo cijeli džehennem i onemogućilo da ijedan musliman uđe u njega.
Osnova i cilj našeg puta je u tome. Naš hizmet je prema svim muslimanima. Dovoljno je to da je nekom potrebna pomoć, i da mi svakom trebamo pružiti ruku kako bi mu pomogli. Gdje god da muslimani pate, mi treba da osjećamo tu patnju, to je ono što dolikuje jednom muslimanu. U suprotnom, ako budemo hizmetili svom nefsu, završit ćemo u propasti.
Skrenuli smo sa pravog puta, ne znamo kuda idemo, i još uvijek činimo hizmet dunjaluku. Non-stop trčimo za dunjalukom, a u stvarnosti nikada ga ne možemo uhvatiti.
Pustite to i trčite za Allahom dž.š.!
Elhamdulillah, govorimo da smo muslimani ali ne znamo u kakvom smo halu.
Nije dovoljno biti samo musliman, treba biti mu'min. Ko je mu'min?
Mu'min je onaj koji je dosegnuo Hakikat u Islamu.
Ko god izgovori šehadet, klanja namaz i posti, on je musliman. Čak iako ne klanja, izgovaranjem šehadeta on postaje musliman. Ako insan klanja i posti time je ispunio svoju vazifu (obavezu). Ne treba samo time da se zadovolji već da nastoji da postane i bude mu'min.
Jedan od mlađih ashaba Poslanika s.a.v.s., koji se zvao Haris r.a., je došao kod Poslanika s.a.v.s. izgledao je vrlo radostan. Iako je znao razlog, Poslanik s.a.v.s, ga je upitao: “O Harise, zbog čega si tako radostan?“ a on mu je odgovorio: “Ja Resulallah, noćas sam po prvi put dočekao sabah kao pravi iskreni mu'min.“ Poslanik s.a.v.s. ga je upitao: “O Harise, šta se to desilo sa tobom?“ On je rekao: “Ja Resulallah, ja sam noćas vidio sve ono o čemu si nam ti pričao. Vidio sam Arš, džennete i naše prijatelje. Sjedio sam i razgovarao sa njima. Vidio sam džehennem i sve ono o čemu si nam pričao, ja Resulallah, sve sam to vidio i noćas sam kao pravi mu'min dočekao sabah.“ Spomenuti ashab r.a. je imao samo 16 godina, ali je dosegao Hakikat islama. Duhovnost je za nas muslimane. Božji Poslanik nije bez razloga pričao o svemu tome. Pričao je u detalje o Mi'radžu i svim svjetovima koje je vidio. Nije sve to pričao da bismo postali mrtvi. On (s.a.v.s.) je insan zbog kojeg je sve na ovom svijetu stvoreno. Nema potrebe za smrću, sve je to da bi nam pokazao put i ono što nam treba biti cilj.
Čini hizmet Allahu dž.š., i sva će se vrata pred tobom otvoriti.
U suprotnom, čineći hizmet dunjaluku, sva ta vrata se zatvaraju pred tobom.
Svakako živimo u teškom vremenu tj. Ahiri zemanu, i to je specifično vrijeme. Trebamo barem voditi računa o tome, da svakodnevno učinimo nešto kao hizmet radi Allaha dž.š.
Navečer kad legnemo, trebamo se preispitati, šta smo to u toku dana uradili za Allaha dž.š.
Oni koji ne klanjaju pet dnevnih namaza, trebaju voditi računa o tome da ne legnu a da ne obave barem dva rekata namaza. Barem tu malu stvar radi Allaha dž.š. kako mu ne bi propao taj dan. Veoma važno jeste to, da nam ne prođe niti jedan dan a da smo daleko i zaboravili na Allaha dž.š.
Jedan drugi Poslanikov s.a.v.s. ashab r.a., imao je ranu na nozi, i trebalo je da mu amputiraju nogu. Doktori su došli da pogledaju i rekli su da mu moraju dati neke trave koje imaju efekat anestezije, kako bi mogli da mu amputiraju nogu.
Onda ih je on upitao: “Šta će se dešavati kada ovo popijem?“ Oni su mu rekli: “Zaspat ćeš i nećeš doći sebi 24h, a mi ćemo u tom periodu obaviti amputaciju.“ On je razmišljao o tome kako će proći jedan cijeli dan a da neće moći činiti ibadet i spominjati Allaha dž.š., pa je rekao: “Ne, ne može to tako! Vi mene pričekajte dok uzmem abdest, i dok budem u namazu, amputirajte mi nogu.“
Spomenuti ashab r.a. bio je spreman na tako veliku bol i nije mu pala na pamet njegova noga, već samo to da mu ne protekne jedan dan a da bude daleko i ne spominje Allaha dž.š.
Da nas Allah dž.š. ne udalji od sebe čak ni jedan dan, i da nam ono malo koje radimo za Njega, ukabuli inšallah. Koliko god činili za Njega to je opet malo u odnosu na Njegovu veličinu. Da nam i to malo kod Njega bude kao veliko, inšallah!
Fatiha.
