Ako neko nije bio u stanju proći test, Gospodar mu daje barem deseti dio te nagrade. Stoga će se robu koji nije strpljiv, čak i da bude nerado strpljiv, takođe dati jedna desetina. Kad vide šta će Allah dž.š. dati strpljivim robovima na Sudnjem danu, drugi će reći: „Da nam je bar Allah slao teškoće na dunjaluku da pokažemo strpljenje“. To je lahko reći tamo ali ovdje niko ne želi imati takvu situaciju. Zato neka nas Allah čuva dalje od tih problema. Poznata je izreka: Mi smo robovi za Dobročinstvo a ne robovi za iskušenja. Ako postoji Božansko Dobročinstvo, sretni smo da ga dočekamo. Ako budemo iskušavani, nećemo proći. Zbog toga Gospodaru Naš, mi smo robovi milosrđa, robovi koji čekaju na Tvoje Dobročinstvo. Mi nemamo snage da prođemo Tvoje testove.
Kad Gospodar iskušava roba, tad ni njegovi poslanici ne mogu podnijeti kušnje. Uzvišeni Allah iskušavao je tolike poslanike a mnogi od njih, suočeni s tim kušnjama i zbog njihove veličine, zatražili su utočište u Oprostu od Gospodara. Poslanik Nuh a.s. bio je iskušavan 950 godina. Svaki dan on bi izlazio iz kuće i pozivao ljude ka Istini. Na svaki od njegovih poziva ljudi su se okupljali, uzeli šta su mogli naći – štapove, kamenje, osušen izmet i bacali su, udarali i psovali ga. Na kraju bi odlazili od Poslanika Nuha vjerujući da je mrtav. Ne godinu dana, pet godina, deset godina ili sto, on ih je pozivao 950 godina. Konačno je Nuh a.s. uzviknuo: „Gospodaru moj! Ne dozvoli da bilo koja od nevjerničkih kuća ostane na zemlji“. Te riječi su izašle same i Allah dž.š. ih je prihvatio.
“Uništit ću tvoj narod poplavom, o Nuh”, odgovori mu Allah dž.š. “Ti samo napravi 40 ćupova, 40 zemljanih posuda i vidjet ćeš moju Božansku Mudrost“. I tako je on napravio 40 predivnih posuda od gline i lijepo ih ukrasio. Ali kad je završio, Gospodar mu odmah naredi da ih sve porazbija. Razbio ih je jer je takva bila Božanska Naredba ali mu je to teško palo pa izusti: „Izradio sam ih tako pažljivo da mi je sad preteško da ih razbijem“. On se pokorio Naređenju ali kad mu je bilo teško, stiglo je Allahovo obraćanje: „O Nuh, teško ti je razbiti glineni ćup. A kako si od mene mogao tražiti da uništim Moje robove, ljude kojima sam dao milost i nagrade i kojima sam dao čast, vrline i dostojanstvo? Tebi je bilo teško razbiti beživotne posude a htio si da Ja usmrtim toliko Svojih robova!“
Istog trena Nuh a.s. poče plakati. Odatle i značenje imena, Nuh je onaj koji odmah zaplače. Njegovo pravo sirijsko ime bilo je drugačije ali zato što je puno plakao, skriveno i javno, prozvan je ‘Nuh’. Dakle, on poče plakati, govoreći: „Šta sam uradio? Šta sam uradio?“ Sve dok nije stiglo obraćanje Gospodara i tada mu je oprošteno: „Rekao sam ti da udaraš i razbiješ one beživotne posude. To ti je bilo teško i nije ti se svidjelo. Bilo ti ih je žao. A ovo su Moji robovi, zar nisi imao nimalo milosti za Moje robove? Ja sam ih stvorio, to je milost. Ko ima puno milosti u svom srcu, veliki je čovjek. Onaj ko nema milosti je mali čovjek“.
Da, strpljenje Poslanika Nuha nije bilo malo. Tokom 950 godina, svaki dan mu je bilo naređeno da poziva ljude: „Izađi i pozivaj Moje robove Meni!“ On bi izašao s riječima: „Tvoja Zapovijed, Gospodaru Moj, Tvoja Naredba, Gospodaru Moj“. Svakodnevno su ljudi bacali kamenje, tukli ga, psovali, na kraju ga oborivši. Kad bi pao ostavljali su ga da umre. Nuh a.s. koji je toliko pretrpio, nakon svega zavapi: „Gospodaru Moj, ne ostavi na Zemlji ni jednog nevjernika” (Nuh, 26). Ne dopusti da ijedna kuća nevjernika ostane na zemlji. Gospodaru Moj, zbriši ih – rekao je on. Uzvišeni Allah je to prihvatio ali mu je onda naredio šta da uradi. I svi ti ljudi su stradali, pomrli u potopu. Dok se voda podizala, jedna žena držala je dijete. Kako se voda dizala, tako je i ona podizala njega. Voda je sve više rasla a ona ga podiže iznad glave i konačno, kad je voda nju prekrila, žena stavi dijete sebi pod noge i stade na njega kako bi se spasila. Zbog toga što je ljudima njihov život drag. Stala je na svoje dijete, žena je to učinila. Neuzubillah.
Allah je Pobjednik, Njegovo Veličanstvo je iznad svega. Zato su stigle riječi: „Zar nemaš nimalo milosti za Moje robove? Bilo ti je žao polomiti ćupove koje si tako teško izradio. Zar je Meni bilo zadovoljstvo udaviti Moje robove u potopu? Moja Milost nema granica. Za koga je Moja Milost, o Nuh? Čuvam li Milost za Sebe? Meni Milost ne treba ali Milost za Moje robove je beskrajna. Htio si da zbrišem Svoje robove i Ja sam to prihvatio zbog tvog poslanstva. Ali ako zatražiš ovako još jednom, poslanstvo ću ti oduzeti“
Također je i poslaniku Ibrahimu a.s. došlo obraćanje. On je molio za uništenje jednog naroda i te noći mu je naređeno: „Žrtvuj svog sina.“ Kad mu je to naređeno, dotakao je vrat sina nožem ali Gospodar reče: „Sijeci! Ja ću te vidjeti.“ Srce mu je gorjelo i došle su Allahove riječi poslaniku Ibrahimu kojem je bilo žao djeteta: „O Ibrahime, imaš milosti za ovo dijete. A mislio si da Ja nemam Milosti za Moje robove koje sam stvorio?“
Allah je Velik. Niko nema moć ni sposobnost da shvati Njegovu Veličinu. Ali ove kratke priče govore o Njegovoj Veličini. Ovakva vrsta priča čini da čovjek želi poštovati Allaha, želi voljeti Allaha. To je u svakom slučaju cilj – da ljudi zavole Allaha i veličaju ga. Ove dvije priče dovoljno govore o tome.
El-Fatiha.
