Šejh Ismail ef.
Bismillahi-r-Rahmani-r-Rahim.
Da bi neko počeo da živi kao insan u pravom smislu te riječi mora se osloboditi ropstva svome nefsu.
Mora mu se suprotstavljati i ne zadovoljavatii njegove prohtjeve.. Ispunjavanje svake želje svoga nefsa je put propasti, a na kraju tog puta je provalija.
Danasnji čovjek je u većini slučajeva rob svog nefsa. Šta god njegov nefs traži on mu to daje.. Zato su ljudi sada pali na nivo niži od životinja. Životinja kad je gladna jede, a kad se zasiti ostavi i ako nije gladna ne nasrće na jelo.
Ljudski nefs je gori od životinje. Što mu više daješ to više traži i ne može nikako da se zasiti. Ako mu dadneš najbolje jelo on će tražit još nešto još bolje, ako mu obučeš najljepšu odjeću, on će tražiti neku još ljepšu. Zato ga treba podvrgnuti terbijetu, obuci.
Insan se treba truditi da čini sve suprotno od onoga što mu nefs traži. To je početak borbe sa nefsom. Ako nefs nešto traži od tebe, nemoj mu to odmah dati, nego ga pusti da malo čeka. Pričekaj jedan ili dva dana i tek onda mu možeš dati ono što hoće. Tako se i životinja dresira. Kad tvoj nefs prođe kroz terbijet tek tada ćeš krenuti na svoj duhovni put, jer će tvoj nefs početi da ti hizmeti i nećeš više ti hizmetiti njemu.
Prošle sedmice smo govorili o tome da je to prva stepenica nefsa, nefs-i-emmare. To je kad nefs stalno traži nešto loše od nas. Ništa dobro ne traži i kad ga pustimo da radi što mu je volja, on još postaje gori. Ako uzmemo uzde u svoje ruke, onda će on polahko da ide na bolje. Nefs nastoji da nas razljuti, da nas učini da budemo bez merhameta i stalno nas zaokuplja dunjalučkim stvarima.
Šta trebamo raditi? Trebamo raditi sve suprotno od onoga što on traži. Nećemo želiti dunjaluk, nećemo uživat u dunjalučkim stvarima, jer za nas je dunjaluk samo jedno sredstvo koje će nas odvesti na ahiret, a ne mjesto zabave. I to je nekad potrebno i zabave treba biti, ali kada? Kad mi uzmemo svoj nefs po kontrolu i kad se počnemo radovati u ime Allaha dž.š., radi Njegovog zadovoljstva, a ne da bismo udovoljili prohtjevima svog nefsa. Ne znači da musliman treba da provede čitav svoj dunjalučki vijek a da se ne nasmije. On treba da uživa u svom životu na ovoj Zemlji, ali iz razloga što mu je to nimmet koji mu je Allah dž.š. podario.
A ako budemo uživali u životu zato što nam to nefs naređuje, onda će nas to odvesti u propast. U suprotnom, ako shvatimo život kao Allahov nimmet i volimo ga i uživamo u njemu zbog toga, onda ćemo početi da osjećamo istinsko zadovoljstvo. U to slučaju i ono što jedemo i pijemo biće za nas šifaluk-lijek, jer ćemo se hraniti u ime Allaha i radi Njegovog zadovoljstva.
To znači da smo počeli da se oslobađamo iz zarobljeništva svog nefsa.
Razlika je u tome. Dvoje ljudi mogu da jedu u isto vrijeme, a da jedan od njih hrani svoj nefs, a drugi da hrani svoju dušu. Onaj što hrani svoju dušu je onaj koji se oslobodio ropstva svog nefsa. Kad ga pogledamo vidimo da on jede kao i svi drugi, ali on hrani svoju dušu ustvari, i sve ono što on radi nakon toga biće lijepo. To što je pojeo, dat će mu fizičku snagu da čini ibadet i dobra djela. Taj njegov Ibadet isto hrani njegovu dušu i zbog toga će on naći snagu-kuvvet u svom ibadetu.
Ima toliko ljudi koji čine ibadet, ali ne dobivaju, uopšte, nikakvu snagu iz njega, nego na taj naćin samo izvršavaju svoju vjersku dužnost ne hraneći svoju dušu. Klanjaju i poste, uče zikr, ali im duša nema ništa od toga, jer se još nisu oslobodili iz okova svog nefsa. Njihov ibadet onda nije nešto duhovno, nego samo fizički obavljaju svoju dužnost. Nakon izvjesnog vremena, pošto im se duša ne hrani, neće imati više snage ni da samo fizički obavljaju ibadet i vremenom će početi da sve manje ibadete.
Bit će bezvoljni. Način da obuzdaju svoj nefs je da uzmu komandu u svoje ruke, jer kad počnu da drži svoj nefs pod svojom kontrolom, onda će krenuti na svoj duhovni put. Sve što dalje budu radili u svom životu, računaće se kao ibadet. Njihova hrana i piće biće ibadet, njihov san biće ibadet, jer sve će raditi radi Allahovog zadovoljstva, a ne zato da nahrane svoj nefs.
Možeš spavati iz ljenosti, a isto tako možeš leći da spavaš sa namjerom da skupiš snagu za ibadet Allahu dž.š.. To je razlika i što se tiče te prve stepenice nefsa. Ko koga jaše? Ako spavaš iz lijenosti, onda znači da nefs tebe jaše, a ako spavaš sa namjerom da skupiš snagu za hizmet Allahu dž.š, onda znači da ti jašeš svoj nefs.
To znači da si krenuo putem selameta.
Zato trebamo voditi računa o svakom svom postupku. Ako nešto radimo trebamo razmišljati zašto to radimo. Radi čega radimo? Da li radi svog nefsa ili radi Allahovog zadovoljstva? Da li tim svojim postupkom hranimo svoj nefs ili hranimo svoju dušu?
Ako pomisliš da je to zbog tvog nefsa, onda nemoj to činiti, čak iako je to ibadet, jer nećeš imati nikakve fajde od njega. Ako usmjeriš svoj nefs da radi u ime Allaha dž.š., onda si na pravom putu..Onda će i tvoja duhovnost ima koristi od toga.
Najteža je ova prva stepenica u terbijetu nefsa. To je najveća borba koju čovjek vodi sa svojim nefsom, a kad uspijemo da stavimo svoj nefs pod kontrolu, onda će kasnije biti puno lakše. Ako uzmemo uzde u svoje ruke, tek tada možemo ići pravcem kojim mi želimo.
Možemo se okrenuti i krenuti u pravcu u kojem mi želimo i tada će nefs prestati da bude štetan za nas poput životinje. Nefs će postati sredstvo koje će nas voditi pravim putem.
Da nam Allah dž.š. podari da stavimo svoj nefs pod svoju kontrolu i da sve što radimo bude radi Allahovog zadovoljstva. Utječemo se Allahu dž.š. od toga da radimo nešto radi zadovoljstva našeg nefsa. Da nam Allah dž.š. podari da se svi riješimo robovanja svom nefsu i da krenemo putem hakka inšallah.
Fatiha!
